Безброј старих српских рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света. Прецизни званични подаци о српском културном наслеђу ван Србије не постоје. Попис украдених предмета не постоји, а тиме ни правни основ да држава затражи њихов повраћај од земаља у којима би се они евентуално појавили. Не постоји ни национална институција са задатком да трага за тим непроцењивим благом. Нажалост, ми немамо “Nešnel heritidž” као Енглези, ни “Центар националне славе” као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило. Неопходно је централизовати све информације о несталим предметима који пристижу од појединаца или институција у један посебан регистар који би био доступан свим заинтересованим странама – посебно онима које понекад несвесно учествују недозвољеној трговини. Успоставити сарадњу свих државних институција које се баве овим послом, али и омогућити њихову ефикаснију сарадњу са недржавним сектором и упућеним личностима која је код нас често прекинута из најтривијалнијих разлога. Српска ствар се залаже за оснивање једног новог тела, на пример, Национални савет за културно наслеђе који би окупио службенике државних институција, али и независне експерте, требао би да координира њихов рад, а тиме би се он учинио знатно ефикаснијим.